РУЂЕР БОШКОВИЋ

Важи за једног од најзначајнијих научника свог времена и за једног од сто најзнаменитијих Срба свих времена. Руђер се бавио: физиком, филозофијом, астрономијом, математиком, педагогијом, геологијом, архитектуром, археологијом, оптиком, дипломатијом, поезијом и превођењем. Његови родитељи су били Никола Бошковић, трговац и сакупљач реликвија, и Паула Бетера, пореклом Италијанка. Имао је осморо браће и сестара: две Марије, Божа, Бартоломеја, Игњата, Петра, Антуна и Аницу. Бартоломеј, Петар и Аница су били дубровачки књижевници и преводиоци. Руђер је са десет година остао без оца. Основно образовање је стекао у исусовачком Колегијуму у Дубровнику (Цоллегиум Рагусинум). Пошто је био вредан и интелигентан ђак, 1725. године је са професорима Бинди и Стефани отпутовао у Рим где је уписао католички универзитет Римски Колегијум (Цоллегиум Романум). Ту је испољио интересовање и таленат за природне науке. Од 1727. до 1729. године је студирао реторику, од 1729. до 1732. године филозофију и од 1738. до 1741. године теологију. 1736. године је урадио дисертацију и од тада је сваке године објављивао расправе или књиге из области које су га интересовале. 1740. године је постао професор математике у Римском Колегијуму. Ту је радио наредних 20 година. Предавао је и астрономију због које се заинтересовао за оптику. Дао је свој допринос овој науци тако што је конструисао призму са променљивим углом и кружни микрометар. Сматрао је да Земља има облик геоида, тела које је слично ротацијском елипсоиду. 1742. године је, на захтев папе Бенедикта XIV, сарађивао са математичарима како би решили проблем пукотина на куполи базилике Св. Петра. Радио је на исушивању мочвара у Италији и на статичким проблемима културних објеката као што су: катедрала у Милану и царска библиотека у Бечу. 1744. године је, на основу посматрања три тела, развио методу за одређивање стазе комете. Израчунао је димензије и спљоштеност планете Земље. Исте године се заредио, али је наставио да се бави науком. 1745. године је почео да развија теорију силе на којој је радио наредних 13 година. Руђер је од 1735. проучавао рад Њутна и неке његове теорије је подржавао,док је друге критиковао.

Претпоставио је да не постоји само сила привлачења, већ и одбијања међу телима на малим растојањима. Тврдио је да се тела састоје од безброј невидљивих и недељивих атома који немају величину, већ су само геометријске тачке. Творац је теорије међумолекуларних сила и за њега се каже да је претеча Алберта Ајнштајна и његове теорије релативности. 1746. године је закључио да се комета обрће око своје осе. Истраживао је поларну светлост, плиму и осеку. Међу првима је предлагао геометрију са три или више просторних и једном временском величином. Научник је цео живот провео у туђини, али је био везан за свој родни град који је посетио 1747. године. Намеравао је да у Дубровнику проведе старост, али то се није догодило. 1748. године је постао дописни члан Академије наука у Паризу. 1749. године је објавио метеоролошку расправу о вртложном ветру који је опустошио део Рима. 1751. године је конструисао геодетске троножне сталке који су данас познати као Гаусови сталци. 1755. године је написао извештај „О научном истраживању по Папинској држави“ у коме се налазе резултати геодетског мерења до којих је дошао на путовању од Рима до Риминија које је трајало од 1750. до 1752. године. Направио је нову карту Папске државе. Од 1756. до 1758. године је био саветник у решавању спора око пограничних вода између Луче и Тоскане. Због тога га је Луча прогласила племићем. 1758. године је био у Бечу и написао је своје најважније дело „Теорија природне филозофије“ због које су га многи критиковали, а посебно исусовци (језуити). Убрзо је постао саветник маркиза Ромањолија са ким је путовао у Француску, Холандију, Италију и Немачку. 1760. године је отишао у Велику Британију и негирао је да Дубровник пружа услуге Француској. Тада је изабран за редовног члана Краљевског научног друштва у Лондону, а годину дана касније за члана Академије наука у Санкт Петербургу.

Осим тога, био је члан римске, болоњске, холандске и многих других Академија наука. За свој родни град је обављао многе дипломатске послове и заузимао се и код папе. 1761. године је планирао да отпутује у Цариград да прати пролаз Венере поред Сунца. Пропустио је овај феномен јер је закаснио, али је проучавао рушевине Троје и дошао је до закључка да се она није налазила на малоазијској обали. Обишао је неколико земаља на Балкану и то је описао у „Дневнику путовања из Цариграда“. Подржавао је Коперников систем који се заснива на тврдњама да се Земља креће око Сунца и своје осе. 1763. године је започео конструкцију стакломера који је назвао витромер. Завршио ју је 1785. године, а његов циљ је била конструкција дурбина без хроматске аберације. 1764. године се запослио на математичкој катедри у Павији где се задржао пет година. Тада се посебно посветио хидротехничким истраживањима и залагао се да хидраулика постане један од предмета на универзитету. 1765. године му је поверена организација изградње астрономске опсерваторије у Брери. Преселио се у Милано и добио је Катедру за оптику. Био је њен управник до 1772. године. 1766. године је осмислио експеримент у коме би проучио природу светлости помоћу дурбина са цеви која је испуњена водом. 1770. године је увео четири основне једначине сферне тригонометрије. Посебно су га интересовали појмови непрекидности и бесконачности, као и мале и бесконачно велике вредности. Почео је ради као професор математике на Универзитету у Милану и ту је остао до 1773. године. Тада је конструисао коначну верзију стакломера и сата са клатном. Од 1774. до 1782. године је био директор Оптичког института Француске морнарице. Добио је француско држављанство и плату од 8.000 франака. Није се добро слагао са неким колегама које су му завиделе. Напорно је радио на текстовима из оптике и астрономије због чега му се здравствено стање погоршало. Затражио је да одсуствује са посла и то се продужило до његове смрти. 1781. године енглески научник Хершел је открио нову звезду за коју је Руђер тврдио да је планета.

То је наредне године образложио у чланку „Теорија нове звезде најпре примећене у Енглеској“. 1785. године је објавио пет књига из астрономије. У њима је изнео своју теорију о аберацији светлости и, попут Ајнштајна, сматрао је да је она константна. За њега су простор и време били релативни. Звезде је замишљао као мања или већа сунца. Творац је практичне астрономије, указао је на грешке које настају приликом мерења инструментима и смислио је формулу за њихово исправљање. Такође је био члан римског литерарног друштва Аркадије и писао је поезију на латинском, француском и италијанском језику. Са браћом и сестрама се дописивао на српском језику. Руђер Бошковић је умро 13. фебруара 1787. године од упале плућа. Сахрањен је у цркви Св. Мариа Подоне која се налази у Милану. Био је у добрим односима са великим научницима свог времена. Његова истраживања представљају основу многих закона и теорија (нпр. Фарадејеве теорије о електрицитету, Боровог модела атома, Ла Плацеовог демона, итд.). Његово име носи један кратер на месецу пречника 46 км и дубине 1.770m.