„БЕОГРАД ДУГУЈЕ ЗАХВАЛНОСТ, А НЕ ОВО ШТО РАДИТЕ СА ЊИМ…“

Др Арчибалд Рајс, можда и најбољи критичар и уједно и странац чије је срце највише заволело нашу Србију у једном делу његове поруке нашем народу, осрће се на врлину коју смо изгубили и која се чини, и дан данас једе нашу престоницу и наш народ. Да ли можемо да идемо напред, а да не погледамо назад? Да ли грешке које се понављају изнова и изнова, могу да се исправе ако не научимо лекцију из прошлости..? „Једна од врлина која је код многих ишчезла јесте захвалност. Постали сте страшно незахвални. Тако ваш град Београд, некада град – мученик, ни данас десет година након ослободилачког рата, нема ни најмањи крст. Нема ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још за ових десет година колико је прошло од завршетк рата, свечано обележили ни један од оних величанствених догађаја којима дугујете слободу и величину ваше земље. Шта сте учинили за своје ратне инвалиде?

Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док се неколико стотина ваших министра, политичара који ништа нису учинили за отаџбину, већ обогатило и напунили џепове, сређујући исплаћивање „пензија“ које вас коштају небројаних милиона, инвалиди вам могу умирати од глади. А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да би вас ослободили? Јесте ли поступили са њима како доликује и како заслужују? НЕ! Многи чак и најзаслужнији су пензионисани, а да им нисте нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан живот. Исто тако сте поступили и са војницима…“