НАЈСРЕЋНИЈИ ЋУ БИТИ КАДА БУДЕМ УМРО ЗА СРПСТВО!

Нареднику Милутину Г. Лукићу уз Загорице, као и његовим друговима Величковићу и Ћирићу – Мосбург.

Врло сам вам захвалан и обавезан на послатом хлебу, бутеру и сиру. Све добијам уредно и тако се исхрањујем јер ова логорска храна за мене стара није. Ви то и сами знате. Пре сте ми слали и вести, то ме је морално крепило. Сада сте престали. Јавите ми шта има ново код наших у Немачкој, мојих људи у Италији и шта ради Дража у Србији. Напредује ли наша борба противу крвника Тита. Ја се надам, да ће ситуација сасвим ускоро да се промени у нашу корист. Вама је тешко чекати ја то знам, али како наш народ каже: „Стрпљен, спашен“. Моја је жеља да као прост редов станем у редове наше војске и да заједно ослободимо мајку Србију, која цвили као гуја у процепу. Молим вас, нека се неко јави ђенералу Илији Брашићу да ме извести шта зна о момо брату ђенералу Милутину Недићу и о српској влади, која је остала у Тиролу, Кицбихелу, када су ме ухапсили Американци на тражење Тита. Већ је пети месец како лежим у жицама. Ако треба и ако ће то помоћи Србији и српском народу, ево мога тела, нека га убију и нека секу. Ја ћу бити најсрећнији када будем умро за Српство и Правду Божју и људску.

Вас моји драги другови поздрављам нашим поздравом:
Живела мајка Србија.
Живео српски народ.
Живео Краљ Петар II.

3. новембра 1945 год.
————————
Четири месеца касније, 4. фебруара 1946. године Милан Недић је убијен. Био је југословенски ђенерал, српски политичар и председник нацистичке владе у Србији за време окупације од стране Немачке током Другог светског рата познате под именом „Влада народног спаса”. Ми смо вам у целости пренели његово писмо нареднику Милутину Г. Лукићу, из ког се можда могу закључити неке ствари, а по мишљењу неких и не. Ми нисмо ти који ће судити и доносити суд, то ће историја временом показати. Оно што ће остати неоспорна чињеница је то да је Милан Недић једна од више десетина хиљада српских жртава страдалих од комунистичких злочинаца.