БЛАГО СТАНОЈА ГЛАВАША..

Узалуд је кнез Милош „копао по Србији“, дукате и златне реликвије које су припадале Станоју Главашу није могао наћи. Извесни Георгије Парезан му је 1822. писао да су „прекопана сва назначена места у атару Баничанском, али Главашево благо није нађено.“ Тако је чињено више пута, пуних седам година (колико је прошло од мучког убиства Станоја Главаша), мање-више по целој Србији, али узалуд… Прича о благу овог славног хајдука проширила се кад се сазнало да је из Русије допремио златни крст и мало звоно (такође од „жеженог злата“) за цркву брвнару коју је подигао у свом селу Глибовцу, поред Смедеревске Паланке, Богу на славу а народу на спасење. Кад су га турске заптије на Сретење 1815. мучки убиле, разрушиле су и спалиле цркву у потрази за златним звоном и крстом, али их нису нашли.

Одсечену главу Станоја Стаматовића Главаша су Турци, по налогу београдског везира Сулејман-паше Скопљака, набили на колац и истакли на бедему београдске тврђаве. Кад је Станојева удовица Мара (његова друга жена, родом из Варварина) затражила његову главу да би је часно сахранила са телом, паша јој је поручио да је може добити само под условом да је до врха напуни дукатима. Сви су се у чуду нашли кад је Мара тако и учинила – само је она знала да је Станоје за живота напунио један ћуп дукатима и закопао га у близини свога пчелињака (кованлука). Видећи да је Станојева глава откупљена златом, (у смрти Главашевој Милош је „активно“ учествовао, о чему ће посебно бити речи) кнез се дао у потрагу за благом не верујући Мари да га више нема, као и да су златно звоно и крст нетрагом нестали. О дукатима је у Главашевом животу и раније било речи, па иако је био хајдук, за „одређене“ дукате није био заинтересован. Аустријски конзул је 1811. послао грофу Метерниху писмо где се каже да је Сулејман-паша Скопљак на разне начине нудио Главашу сто кеса царских дуката и 1000 венецијанских златника, ако му у зобници пошаље Карађорђеву главу. Пошто Станоје за то није хтео ни да чује, грдно се замерио паши…

Да кумство у Срба не мора увек да буде као оно чувено Милошево, управо говори кумство Станојево. Он је кумство „наследио“ од свог оца Димитрија који је кумовао Ђорђу Петровићу. Пратио је свога Вожда кроз све борбе у Устанку, док овај није привремено пропао. Кад га је Милош касније звао на договоре око подизања Другог устанка, Главаш је увек истицао да и у њему Карађорђе мора бити Вожд. Јасно је колико је он због тога сметао Милошу који је све чинио да буде једини господар у Србији…