РАЈА КОЈА ЈЕ ВЕКОВИМА ЧЕКАЛА ЧУДО!

Туробно доба па тмурна и слика. Карађорђе и дахије. Стара Српска држава и формално је престала да постоји 1459. предајом Смедерева (престонице Деспотовине Ђурђа Бранковића у то време) турским ратницима. Читав дотадашњи поредак у Србији престао је да постоји, али сећање у народу на државу и слободу, на славна времена, не. Па иако је ропство потрајало вековима, дух у верном делу народа остао је непоколебљив. Иако затомљен у дубинама бића, разгоревао је наду да се опет може повратити негдашња величина.

Српско становништво, од Турака названо раја, стотинама година је једва преживљавало без слободе, права и правде, као обично робље. Међутим, све док се народ држао своје вере, био је заправо слободан, иако је спољно ропство (које се испољавало кроз неописиве муке и страдања) често било неиздрживо… Закриљени Божјом руком, манастири су, као духовна средишта, преживели сва пустошења. Народ је кријући правио нове, дрвене цркве, од погледа сакривене и у земљу укопане. То се могло ретко чинити, а кад није могло, служило се Богу и под записом. Из године у годину служени су парастоси светом кнезу Лазару и Косовским јунацима, а после сваке Литургије чекало се чудо. Монаси и свештеници су и поред многих опасности по живу главу, преносили народу хришћанску науку, а младима су старији причали о давно прохујалим, славним временима. Наши преци су у дугом низу година у ропству под Турцима од овог ужасног завојевача (хтели, не хтели) попримили много шта из његове културе – и ношњу, и многе врсте јела, велики број речи и израза „примио“ се у нашем народу и остао у нашем језику до данас, тако да често за понеке од њих и не знамо чије су, али једно је остало нетакнуто – вера. Код оних који нису „преверили“, она се, упркос честим мучењима и притисцима сваке врсте, није променила ни за јоту. Жеља нам је да овом приликом укажемо на однос наших западних „хришћанских пријатеља“ према нашем становништву тада. Наравно, они су добро знали какав је положај Срба у Отоманској држави, и никад нису учинили ништа добро за српски народ по том питању. Напротив.

Из „мора“ примера изнећемо два. После аустријско-турског рата (1788-1791.) у којем су Срби учествовали на страни Аустрије надајући се слободи од Турака, у Свиштову је 4.августа 1791. склопљен „мир“. Одредбе су биле толико неповољне по наш народ да је кнез Алекса Ненадовић тим поводом (бојећи се вероватних одмазди Турака) записао „да ко је Србин више никад ниједном Немцу не верује“ – толике су биле размере издаје. Крајем 1814. у Бечу се одржавао конгрес европских сила где се одлучивало о судбини Европе након пада Наполеона. На том скупу је прота Матеја Ненадовић покушао да поједине европске представнике упозна са ужасном тортуром којој је српски народ био изложен после Хаџи-Проданове буне, и да затражи помоћ. Нико прстом није мрднуо. Енглески представник Калстроу чак је одбио да прими протину молбу, уз хладну претњу и опаску да су непријатељи (Срби) њихових пријатеља (Турака) и њихови непријатељи. Континуитет такве политике јасно је видљив и до наших дана…