ОТИШАО ЈЕ ЈЕДАН ОД ПОСЛЕДЊИХ РАВНОГОРАЦА И НАЈБОЉИХ СПОРТИСТА СВОГ ВРЕМЕНА..⁣

⁣[voicer-highlight]Ове недеље нас је у 95. години са овог света напустио легендарни Бора Станковић, познати кошаркаш и у јавности нешто мање познати Дражин четник. Из добро познатих разлога наслућујемо зашто је његова каријера пре оне спортске фактички избрисана из његове јавне биографије и до скоро мало ко уопште то и спомињао. Срећни смо што је Бора доживео да о томе у позним годинама са поносом прича и истиче, а опет смо тужни што то није имао прилике током периода када је његова спортска каријера била на врхунцу, а утицај на омладину много већи јер како и један од наших најбољих младих историчара Немања Девић, он се прво витештву учио у рату, па тек онда на паркету.⁣

Био је Бора витез и на паркету, кажу по кошаркашком умећу један од најбољих свог времена, али био је и по срцу. Није знало Борино срце за вештачке поделе међу српском браћом, знао је само за своју Србију. Тако је Бора играо и у дресу Црвене Звезде и у дресу Партизана, али је увек изнад свега стављао онај српски дрес и то васпитање је добио пре свега од оца, угледног адвоката Василија. Од њега је наследио љубав према праву и љубав према отаџбини. Следио је његов дух па је заједно са оцем био и на првој линији одбране земље током Другог светског рата. У тој намери их је прекинула паравојска комунистичке партије обојицу их пославши у заробљеништво. Оца су му мучили и стрељали на непознатој локацији док је Бора успео да жив дочека крај рата и тада на наговор мајке промени одлуку да упише права и окрене се спорту. ⁣
⁣

„Није ни чудо што се то није знало, када о томе није смело да се прича ни у кругу породице. Сада (2016.год) ћу први пут јавно причати о томе. Ја сам био у јединици команде Драже Михаиловића у Војводини као и мој отац. Били смо заробљени од стране совјетске армије која се кретала према Београду и која нас је предала комунистима и тада смо прослеђени у затвор где је отац убијен, а ја сам пуштен крајем рата приликом амнестије…“⁣⁣[/voicer-highlight]