КАДА СУ ДЕЦА ЗА СЛОБОДУ ТРЧАЛА ИСПРЕД ПРВЕ ЛИНИЈЕ И ХРАБРИЛА ДРУГЕ…

[voicer-highlight]Одушевљење за револуционарни покрет нашега народа сем мушкараца, и ко што наведосмо и жена, није поштедело чак ни децу већ је и њих обухватило. Ево једног маркантног примера: Кад сам побегао у Србију извесно кратко време био сам на служби у извршном Одбору организације у Врањи. Чујемо да се чета Ђорђа Скопљанчета сударила са турском војском на Гуглину брду између Куманова и Криве Паланке и да се испред потере враћа у Србију. Изађемо до села Преображења да је дочекамо. Кад тамо чета, чувши да ми долазимо направи круг, а пушкама направи пирамиду и на кундацима постави једног дечка у кумановском сељачком оделу од 15-16 година. Прави споменик. Примимо рапорт од Ђорђа да су на бојишту остала 2-3 мртва , не сећам се тачно, а да су се остали спасли и да их је ово дете предводило и борило се заједно са њима са турском војском. Прича Ђорђе: “…наједном у борби изгубих дете из вида.

Кад одједном чу се његов глас: ,,Не се плаши бре батко Ђорђе ће им ебам мајката на Турците“, пуца из брзометке и из свега гласа пева: “Да ли се надаш Султане,Пролет комити да дојдат,
Бошчалук да ти донесат
Од агилара главите
Од оџалара чалмите
Од ханумките шалвари“. Замислите, каже Ђорђе, шта је то дете у том моменту за нас било. Ја само мислим на његове речи: ,,Не се плаши бре батко Ђорђе“. Кажем самом себи: ,,Доживео си да те деца кураже“.[/voicer-highlight]