КАКО СЕ НАЈБОЉЕ ПОМАЖЕ БРАЋИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ?⁣

[voicer-highlight]Косово и Метохија јесте срце Србије у сваком смислу те метафоре, али не заборавите да то срце куца пре свега захваљујући Србима који су остали да и данас живе на њему. То су Обилићи савременог века – остављени од свих, а и даље у борбеном положају бију свакодневне јуначке битке. Да ли смо уопште свесни колико им је наша помоћ неопходна? ⁣

Велики број Срба уопште не схвата ову борбу и Србе на Космету ни не сматра битним фактором ове битке. Њихова борба се најчешће завршава на последњим тактовима нарученог „Видовдана“ док реални поглед ка Космету најдаље допире до копаоничких планина у децембру. Други мањински део Срба има развијену свест о улози данашњих Обилића али нису допрли до исконске суштине на који начин им је потребно помоћи. Свест такве групе људи је строго ограничена материјалном помоћи (што је такође наравно неопходно), али да ли на такав начин? Не.⁣
⁣

Свако ко је макар једном био јужно од Ибра и имао прилику да се дружи са српском браћом тамо, веома брзо је могао да створи искристалисану слику шта је том народу потребно и шта се од нас очекује да им дамо. Ми Срби у остатку света морамо већ једном да схватимо да ти људи нису просјаци који вапе за милостињом. Такав мит су створили управо они којима се за Косово исконски не бори, али им се ипак прича да се за њега боре. Такви су и створили данашњи доминанти вид борбе за Косово преко жиро рачуна и слања милостиње док се са тим Косовом сусрећу само на утакмицама, емисијама и кафанама.⁣
⁣

Шта је истина? Истина је да тај народ уместо милостиње вапи за нама. Он сања више десетина хиљада своје браће како га свакодневно посећују – друже се с њим и дају му до знања да нису сами. Сања да га српска браћа не доживљавају као просјака већ да му указују на његову истинску вредност тако што ће у тим свакодневним посетама куповати од њега хочанско вино, шарски сир, призранске филиграме… и на тај начин му доказати да је могуће да поштено живи од свог рада и да његов живот има много дубљу вредност од самог пребивалишта. На тај начин би и српске енклаве постале прави самоодрживи микросистеми који би и тамошњим младим људима пружили услове за опстанак и даљу борбу.[/voicer-highlight]