„КОМШИЈЕ, ТКО НАС ЗАВАДИ ?“⁣

Деценијама уназад међу нашим народом влада, слободно можемо рећи, колективно лудило које се огледа у непрестаном надању неког сложног јединства са онима који то никада нису ни желели. Промениле су се генерације и генерације које су не тако мало свог драгоценог времена трошиле на трагању одговора „Тко нас завади“ и трошењу своје енергије на обману „не гледајмо у прошлост, окренимо се заједничкој будућности“. ⁣
⁣

Увек, али увек, као одговор, са друге стране долазио је хладан туш. Разочарења су се низала, а проклетсво је неким чудом и данас опстало да живи. Неки се и даље надају, траже одговоре и верују у највећу обману двадесетог века, а све што треба јесте да прочитају макар једну песму Јована Дучића. Овај интелектуалац је много пре него што смо сви ми савременици, дошли на овај свет одговорио на свако питање и решио сваку недоумицу која се тиче менталитета наших „драгих комшија“ Хрвата:⁣
⁣

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,⁣
На пољима родним, бранећи их часно⁣
Китио си цвећем сваког освајача,⁣
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.⁣
⁣
Слободу си вечно, закржљала расо,⁣
Чек’о да донесу туђи бајонети,⁣
По горама својим туђа стада пас’о,⁣
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.⁣
⁣
Покажи ми редом Витезе твог рода,⁣
Што балчаком с руку сломише ти ланце,⁣
Где је Карађорђе твојега народа,⁣
Покажи ми твоје термопилске кланце.⁣
⁣
С туђинском си камом пузио по блату,⁣
С крволоштвом звера, погане хијене,⁣
Да би мучки удар с леђа дао Брату,⁣
И убио пород у утроби жене.⁣
⁣
Још безбројна гробља затравио ниси,⁣
А крваву каму у недрима скриваш,⁣
Са вешала старих нови коноп виси,⁣
У сумраку ума новог газду сниваш.⁣
⁣
Бранио си земљу од нејачи наше,⁣
Из колевке пио крв невине деце,⁣
Под знамење срама уз име усташе,⁣
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.⁣
⁣
У безумљу гледаш ко ће нове каме,⁣
Оштрије и љуће опет да ти скује,⁣
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,⁣
Ко најбоље уме да ти командује.