ТУЖНИ ДНЕВНИК КРАЈИШКОГА ДЕТЕТА..⁣

⁣[voicer-highlight]Ја сам Марија Радић ученица шестог разреда. Живим у једном селу поред Книна са оцем Бранком, мајком Милком и млађим братом Богданом. Већ смо неколико година у рату. Хрвати желе да нас побију и спале. Моју бабу и деду са мајчине стране убили су у Госпићу на почетку рата. Тежак је наш живот. Морамо да радимо у пољу по цео дан са мајком да преживимо. ⁣
⁣Брат Богдан је одрастао пре времена и вози трактор. Отац је на фронту и ретко када дође. Хрватска војска се све више приближава, а ми помоћи из Србије немамо. Живимо сви у страху. Једино ме моја мачка Бела орасположи. Умиљата је и преде и често спава са мном. Један дан дође наш добри отац Бранко и каже нам да на трактор утоваримо најважније ствари јер ћемо вероватно морати бежати за Босну. Моја мајка поче да плаче, а и мени ударише сузе. Још нам рече добри отац да ако он не дође на време да Богдан вози трактор. Навече одосмо у нашу цркву. Није било пуно света. Дуго смо се молили и палили свеће. Те вечери небо беше боје крви шаљећи нам лоше знаке. Наш Гаро завевао је целе ноћи. Ујутру поче да пролази народ са аутима и тракторима. Беже. Моја мајка пусти краву Шараву, овце и свињу. Оца нема па Богдан седе за трактор. Ударише нам сузе, а мајка поче јако да плаче. И кренусмо жалећи за својим завичајем. Нико не зна дали ћемо га икада видети више. ⁣

Негде код Лапца нападоше нас авиони. Неколико погину међу њима и деца. А моја Бела скочила мени у крило, препала се. Оца Бранка нема, све мислимо он ће доћи са војском. И тако некако та најтужнија српска колона после рата креће се Петровачком цестом. Намученом и напаћеном српском народу нема ко да помогне. Некима је и драго, а немамо помоћи ни од мајке Србије. Ипак смо некако дошли до Београда, а одатле за Сурчин. Ту нас лепо примише код газда Томе и његове добре жене Маре. Остаћемо ту дуго.⁣ Комшија Зоран нам јави да нам је отац погинуо у Книну. Погодио га гелер. Почесмо да плачемо док мајка пали свећу. И тако поче наше избеглиштво.⁣[/voicer-highlight]