ДИПЛОМАТА, ШПИЈУН, ЧЕТНИК И ПЕСНИК!

[voicer-highlight]Из данашње перспективе просто незамислив склоп једне личности, а тада у Црној Руци и те како могућ, поготово када се у њој налази човек попут Милана Ракића. Пуковник Бoжин Симић, у једном делу својих мемоара говори о заслугама Милана Ракића на Косову: „Није било учитеља, ни професора, није било свештеника, није било једног отреситијег мештанина у Старој Србији који не би помињао име Милана Ракића са највећим уважавањем.

У Србији, такође, није било ниједног предратног официра који, кад год би дошао у додир са Конзуларним одељењем – било као четнички војвода или погранични официр – не би осетио велику радост што је, у тешким данима по наш народ, одбрана Српства у Турској била поверена човеку какав је био Милан Ракић.“ Такође, једна од скоро трилер прича са елементима бурлеске, везана је за Ракића и његовог колегу и пријатеља Богдана Раденковића. Наиме, Раденковић је био дугогодишњи српски дипломата у Скопљу, чији тајни задатак се односио на руковођење комитском организацијом. Званично, био је оперативни руководилац четничке организације, али и творац Статута Црне руке и један од најактивнијих чланова. Када се митрополит Рашко-призренске епархије пензионисао, био је потребан човек који ће вешто водити црквене послове, скривати агенте, организовати комите и бити у дослуху са конзулатом. Буквално преко ноћи, Раденковић се замонашио и постао монах Василије, а српска влада је, уз посредовање Милана Ракића, утицала на цркву да монах Василије постане митрополит, што се и догодило. Када је Стара Србија ослобођена, митрополит Василије је скинуо мантију и поново постао Богдан Раденковић. Текст је из књиге: Ратници Црне руке[/voicer-highlight]