ПРОЛЕЋЕ `99 – КАДА СЕ СВЕ РАЂАЛО, САМО НАША ДЕЦА ГИНУЛА

Погибија невиног бића од које нам се при сваком помену леди крв у жилама и која је на неки начин постала симбол жртава бомбардовања, је смрт мале Милице Ракић коју је гелер од распрскавајуће бомбе НАТО пакта погодио док је седела на ноши. Миличин живот који је тада навршио тек 3. годину угасио се 7. априла 1999. године. Њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свет, а чак је и светска јавност била згрожена чињеницом да је убијено невино трогодишње дете. Да није било „Милосрдног анђела“ Милица би данас имала 22. године. „За нас време стоји. Наш бол је исти као и 17. априла 1999. године“, речи су Душице Ракић, мама мале Милице.

Невину душу, угашену агресорском руком београдски Ђакон Никола Лубардић је преточио у фреску која се налазиу манастиру Тврдош код Требиња, тачније у манастирској цркви Успења Пресвете Богородице у једном медаљону, сликана заједно с осталим мученицима и мученицама. На фресци пише: „Св. н. муч. од НАТО. Милица дете“. Такође, скромно смо јој се одужили и спомеником тј. бистом на Ташмајдану, који је неколико пута био склањан и враћиван. Биста иначе симболизује жртву 79 детета, настрадалих у 78 дана бомбардовања 1999.

*НАПОМЕНА ЗА ОНЕ КОЈЕ ИМАЈУ ПРОБЛЕМ СА ПАМЋЕЊЕМ: ТЕКСТ ПРОЧИТАТИ ДВА ПУТА.