КАКО СУ КОМУНИСТИ ЗБОГ АЛБАНАЦА МУЧИЛИ НАЈМЛАЂЕГ БОРЦА ВЕЛИКОГ РАТА..

[voicer-highlight]Ако се за некога може рећи да је проживео „пакао на земљи“ онда је то Момчило Гаврић, најмлађи учесник и каплар Првог светског рата. Он је већ на почетку свог живота, са само осам година остао без читаве породице. Аустроугарски војници су му у једном дану убили: оца, мајку, три сестре и четири брата. Детаљније о његовом јунаштву у смо писали у претходној објави и писаћемо опет, али сада ћемо се осврнути на пакао који је Момчила задесио средином ХХ века. У периоду између Првог и Другог светског рата, Момчило је живео претежно мирно. Захваљујући пуковнику Туцовићи завршава гимназију у Лондону. По повратку из њега поново одлази у војску и потом ради у фабрици све до почетка рата. Одмах по његовом избијању прикључује краљевој војсци у којој једном приликом његов пук бива заробљен, али он успева да побегне. Ипак,1943. године. Немци га одводе у Логор на Бањици. Најмлађи светски каплар некако ипак успева да преживи рат, али ту његов пакао тек почиње и то од никог другог до тзв. „ослободиоца“.

Одмах по његовом изласку из логора и завршетка рата, Комунисти га проглашавају колаборалистом и осуђују га на смрт стрељањем. Смрти га је спасла пука срећа јер га је препознао скојевац коме је једном приликом помогао током окупације. И као да све то није било довољно, комунисти не желеше да оставе Момчила да на миру проведе то што му је остало живота, већ наставише да га гоне и понижавају. Тако, активисти „Народног фронта“ 1947. долазе на врата његовог дома и траже новчани прилог за „братски народ у Албанији“. Сећајући се албанске голготе, и како су Албанци убијали и пљачкали његове изнемогле саборце и српски народ, Српски витез како је био прозван од Лејди Пеџет, није дао прилог већ пркосно одговорио: „АЛБАНЦИ НАМ НИКАДА НИСУ БИЛА, НИТИ МОГУ БИТИ НАША БРАЋА !“. Због тога је осуђен на годину и по дана затвора у којем је био жртва страховитих мука. Након тога је заћутао и две године ни са ким није проговорио ни реч, не желевши да прича о мукама које је тамо преживео, чак ни са члановима најближе породице. О томе је сведочио његов најстарији син Бранислав Гаврић. ЧУВАМО ИСТОРИЈУ, ТРАДИЦИЈУ И ХЕРОЈ ![/voicer-highlight]