КАД БРАНИ СРПСКИ ОБРАЗ ТУ НЕМА КОМПРОМИСА И ЗАТО КУРШУМ ЗА РЕЧ – ПУНИША РАЧИЋ!⁣

⁣⁣[voicer-highlight] Скупштинска сала у Београду тог 20. јуна 1928. године, постала је поприште где су српска част и понижење коначно дошли у директан судар. Док су српски посланици слушали увреде и псовке на рачун своје крви, части и јунаштва — један човек је устао, решен да одбрани српску част и достојанство – Пуниша Рачић!⁣
⁣
⁣
Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, данима је користио говорницу и клупу за провокације. Србе је називао стоком. Потцењивао је њихово страдање у Великом рату, подсмевао се жртвама Кајмакчалана, повлачењу преко Албаније и слави српског оружја. Његов синовац, Павао Радић, отишао је корак даље: „Колико кошта та ваша српска крв? Да платимо, па да будемо мирни!“ – довикнуо је подругљиво без трунке стида.⁣
⁣

⁣
У том тренутку, за скупштинску говорницу устаје човек чија је прошлост исписана крвавом борбом за слободу. Комита, ратни јунак, посланик из Црне Горе који је својом крвљу остављао трагове баш то путањом Великог рата, Пуниша Рачић. Са миром у тону, али гневом у очима, дао је последње упозорење председнику Скупштине: „Ако држава не заштити част, урадићу то сам!“⁣
⁣
⁣
Док му Пернар упућује још једну увреду — „Опљачкали сте бегове!“ — Рачић тражи казну. Председник скупштине не реагује. Пуниша излази за говорницу, ставља руку у џеп, репетира пиштољ. Секунд касније – БАМ! Прво пада Иван Пернар. Рањен. Потом Рачић пуца на хрватофила Светозара Прибићевића али пада Ђуро Басаричек, који је потрчао да заустави Рачића и гине. Наставља даље да кажњава непријатеље – погађа потом Пава Радића. Онда и Гранђу који пада рањен. На крају и самог Стјепана Радића, који тешко рањен, умире недуго касније.⁣
⁣
⁣
Пуниша Рачић није пуцао из страсти, нити из личне увреде. Пуцао је када су исцрпљене све друге могућности. Када је српска част била угрожена од оних који су годинама тровали суживот, подсмехивали се жртама и вређали све што је Србији свето. Зато је међу првима убијен од стране комуниста када су окупирали Београд. Толико кивни на њега, убили су му и старијег сина Слободана. Остаће упамћен као оличење јунака који је бранио част – не речима, већ делом.