ОСВЕТИО СТРЕЉАНУ КРАГУЈЕВАЧКУ ДЕЦУ И ОДЛИКОВАН „ВИТЕЗОМ ПРАВОСЛАВЉА“, А КОМУНИСТИ ГА ОСУДИЛИ НА СМРТ…

Веселин Шијаковић је име једном од пар деце која су те 1941. успела да избегну сигурну смрт стрељањем у Шумарицама када је погинуло преко 3000 цивила, од тога 300 школараца. Он је са два другара успео да побегне у оближњу шуму и тако се спаси, али од тада у себи зацрта један једини циљ који мора да испуни док је жив – ОСВЕТА.

У скривању приликом бекства сусрели су припаднике Југословенске војске у отаџбини, и то Јеличког корпуса који се већ био прославио ослобађањем Горњег Милановца, Ужица, Чачка, Пожеге. Без размишљања, одлучили су да остану са њима и распоређени су у јединицу задужену за диверзије. Јединица је била састављена од тројки. Веселин је постављен на чело једне тројке. И тако је крајем јула 1941. започело његово ратовање пут ка извршењу зацртаног циља. Како после невиђене трагедије у Крагујевцу, нико више није марио за изгубљене дечије животе, годину дана касније врховна команда је по предлогу Равногораца из Београда, одлучила да ликвидира гестаповског мајора који је имао кључну улогу у стријељању недужних цивила. За тај задатак је одређена једна тројка с највише искуства. Ушли су у зграду у Београду у којој је живео тај мајор, кроз отворен прозор подрума, али их је на степеништу које је водило на спрат, дочекао њемачки стражар и све их побио. У међувремену, злочиначки официр прешао је у Врњачку бању, где су Њемци имали јако упориште, са преко 10.000 војника! Храброг Шијаковића то није уплашило те сам пријављује своју тројку за следећи покушај ликвидације. Он је тај подухват касније својим речима описао: „Ноћу смо се прикрали вили у којој је живио гестаповски официр. Чекали смо у дворишту да дође са сједељке у оближњем хотелу. Око један сат послије поноћи, у пратњи тројице војника, појавио се, тетурајући се, очигледно пијан. Војници су му помогли да се попне уз унутрашње степениште и вратили се да патролирају улицом. Када је отворио прозор од своје спаваће собе, посао нам је био знатно олакшан. Први пут су ми руке задрхтале, и то тако јако да су стубе почеле ударати о зид. Рекао сам себи: Ипак, ја нисам за овакве задатке!

Успио сам некако да се попнем и уђем неопажено. Лијевом руком сам га шчепао за косу и главу му прибио уз јастук, а десном руком му зарио нож у срце. Рикнуо је као лав! Пошто главу није могао да мрдне, ноге су му отишле у вис и непрестано копрцале! У истом тренутку, одјекнуо је врисак жене која је лежала у сусједном кревету, на моје запрепашћење. Збуњен, извадио сам пиштољ и упуцао је са пар метака! Моји другови, који су чекали у дворишту, мислили су да је њемачки официр пуцао на мене, јер је договор био да не употребљавамо ватрено оружје, па је један од њих похитао уз стубе. Сударили смо се на стубама, низ које сам ја више падао, леђима, него што сам корачао. Засвирале су сирене, позив на узбуну, а ми смо се дали у бијег кроз сусједна дворишта. Тек тада сам схватио да сам заборавио да узмем торбицу њемачког официра, што ми је био један од задатака. Мислио сам да ћу због тога бити кажњен, међутим, од Врховне команде сам одликован Обилића медаљом, коју ми је касније, пред 20.000 бораца, уручио велики јунак Јездимир Дангић, командант Дринског корпуса“.

ОД КОМУНИСТА КАО НАГРАДА – СМРТНА КАЗНА

Као и другим јунацима тог времена „поносни комунистички ослободиоци“, одужили су се на себи својствен начин. Ипак, човеку који је успео да побегне немачком стрељачком воду, а потом им се успешно и освети за то, надмудривање црвеног режима дође као лакши тренинг. Тако, Веселин и из ове битке успева да изађе као победник…

„Заробили су ме партизани на Ђурђевдан 1946. године на Устиколини. Опколили су кућу у којој смо се налазили нас тројица, као и укућани. Гађали су кућу и бацачима, па је рањено дијете од једне године. Када сам видео да ће побити и ту породоцу, одлучио сам да се предамо. Три месеца је вођена истрага. Суђење је било на Војном суду у Нишу. Оптужили су ме да сам ратовао против партизана, што сам ја негирао, јер на њих, сем оног дана када су ме ухватили, никада нисам метка испалио. Ипак, осудили су ме на смртну казну. После три мјесеца, пресуду су ми преиначили у доживотну робију, и 1948. су ме пребацили у подгорички затвор Јусовача. Ту су ме држали у тоталној изолацији од других затвореника, у најгорим условима, иако сам био тешко болестан. Када сам био на издисају снага, 1952. године, пустили су ме да умрем кући. Сазнали су за мој случај пријатељи из Београда, и пребацили ме тамо, гдjе ме спасио лекар др Веселин Савић. Исте те 1952. године сам се оженио са Даринком Шарановић, која је дошла да ме обиђе, пошто је знала да сам робијао са њеним братом“. ОД ЈЕРУСАЛИМСКОГ ПАТРИЈАРХА КАО НАГРАДА – ВИТЕЗ ПРАВОСЛАВЉА

Многи јунаци не дочекаше крај нове окупације и адекватну награду у овоземаљском животу, али је храбри Веселин ипак био те среће па доживе оно што и заслужује. Од Српске православне цркве, за допринос православљу, добио је Орден Светог Саве првог реда, а од патријарха јерусалимског Диодора – грамату „Витез православља“, за подвиг који је учинио на Васкрс 2000. године. Наиме, те 2000. године успио је да уђе, заједно са свештеницима, у Христову ћелију, што прије тога није успјело ниједном цивилу, подсјећа портал Србија данас. Након молитве у Христовој ћелији, дограбио је крст од 100 килограма, висок три метра, понио га 20 метара и предао свештеницима који су кренули ка Христовом гробу. Свештеници нијесу могли да вјерују својим очима – да један старац носи толики крст, испричали су то патријарху који га је позвао у госте и уручио му грамату „Витез православља“.