ЖАЛИ ЗАРЕ ДА ЖАЛИМО…

Жали заре да жалимо је комитска, традиционална, српска песма пореклом из старе Србије, највероватније из околине Врања. Настала је почетком 20. века у времену рата за ослобођење Србије од Турака. То је љубавна етно песма у којој младић исказује своју одлучност да иде у бој за ослобођење и опрашта се од своје вољене Заре. По нашем мишљењу је позиционирана у сам врх најлепших и најемотивнијих српских песама икада.

Песма је настала вероватно 1912. године. Према тумачењу проф. Др Димитрија Големовића, за песму нема тачних и прецизних података. Песму је записао један „кумита“ (комита) на камену. Иначе песма је певана на „пчињском дијалекту“, где се види ткз. „гутање слова“ (к’д’-кад, ч`к-чак,).

Жали, Заре, да жалимо како ће се раздвојимо,
ти од мене, ја од тебе, ја ће идем на далеко.
Ја ће идем на далеко, на далеко бело Врање,
ће се пишем у кумите, у кумите млад кумита.

Па ће узмем кралску сабљу и тој кралско све оружје,
па ће идем ч’к у Пчињу, ч’к у Пчињу Прешев-Казу,
па ће пређем Вардар воду, Вардар воду б’ш голему,
ће се тепам с тија Турци, с тија Турци Арнаути.

Жали, плачи да жалимо к’т ће слунце да огреје,
к’т ће слунце да огреје ти помисли од Бога је,
ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице,
ти да знајеш тој је мојо, тој је мојо бело лице.
К’т ће ветар да подувне ти помисли од Бога је,
па ти рекни тој је моја, тој је моја блага душа.
К’т ће роса да зароси ти помисли од Бога је,
па ти рекни тој су моје, тој су моје дробне слузе.

На слици је Зарије Јаћимовић из Модришта у Поречу. Четник у периоду 1904-1908. Постоје неке теорије да је по њему снимљена ова позната песма, али сматрамо да је она мало вероватна.